BI­JE­LO PO­LjE - Sa­svim si­gir­no ne­ma pri­mje­ra u Cr­noj Go­ri, ali i okru­že­nju da po­sto­je ve­ći hu­ma­ni­sti od Bje­lo­po­lja­ca Ra­di­vo­ja Ob­ra­do­vi­ća i Mo­mi­ra Đu­ro­vi­ća ko­ji su do­sad, krv do­bro­volj­no da­li 190 pu­ta. Ob­ra­do­vić, ko­ji je sa 142 da­va­nja mo­žda i re­kor­der na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je pri­je ne­ko­li­ko da­na je dao krv, ka­ko ka­že, iz či­sta mi­ra.
- Ni­je­sam oti­šao ni na či­ji po­ziv. Pro­šlo je ne­ko­li­ko mje­se­ci od kad ni­je­sam dao krv i već sam po­čeo da bu­dem ner­vo­zan - ka­že u ša­li Ob­ra­do­vić, do­da­ju­ći da če­sto na pu­tu pre­ma ku­ći svra­ti u Slu­žbu tran­sfu­zi­je i pi­ta tre­ba li ne­kom krv. Ako tre­ba, leg­ne na kre­vet kao u svo­joj ku­ći i na iz­vol­te po­nu­di ru­ku i ve­nu.
Ob­ra­do­vić je do­sad dao pre­ko 50 li­ta­ra naj­dra­go­cje­ni­je teč­no­sti i da je ovo sreć­na dr­ža­va bio bi na­gra­đen za tu svo­ju hu­ma­nost, a on se da­nas na­la­zi se na evi­den­ci­ji ne­za­po­sle­nih. Ta­ko je već dvi­je de­ce­ni­je, na­kon što je ostao bez po­sla u gra­đe­vin­skom pred­u­ze­ću ,,Rad­nik” gdje je bio je­dan od naj­bo­ljih te­sa­ra.
-Po­čeo sam krv da da­jem još u ra­noj mla­do­sti. Bio udes u bli­zi­ni Pod­go­ri­ce i ja ne ča­se­ći ni ča­sa odem da po­mog­nem po­vri­je­đe­ni­ma. Bio sam mlad, tek bra­da po­če­la da mi ra­ste. I ta­ko kre­nu­lo. Da­va­nje kr­vi ušlo mi u krv. Na­sta­vio u ar­mi­ji u Pu­li, pa u No­vom Sa­du. I ta­ko re­dom. Pu­no je gra­do­va gdje sam do­bro­volj­no da­vao naj­dra­go­cje­ni­ju teč­nost. I to u ne­ko­li­ko dr­ža­va biv­še Ju­go­sla­vi­je, gdje sam ne­kad ra­dio. I uvi­jek sam se do­bro osje­ćao kad bih to ura­dio. Znao sam da ne­ko­me spa­sa­vam ži­vot ili mu po­ma­žem da pre­bro­di bo­lest – is­ti­če Ob­ra­do­vić.
Ka­že da se sa ne­ki­ma sre­tao na­kon što ih je spa­si­la nje­go­va krv.
- Li­je­pa ri­ječ mi je sa­tis­fak­ci­ja što ra­dim ovaj hu­ma­ni po­sao. A dr­ža­va ne­će gla­vu da okre­ne. A da je sre­će, kao što se ra­di u sreć­nim dr­ža­va­ma, obez­bi­je­di­li bi na­ma vi­še­stru­kim da­va­o­ci­ma si­gur­na mje­seč­na pri­ma­nja. Ne­ku pen­zi­ju ili slič­no. Ali kod nas na to ni ne po­mi­šlja­ju. Kao da mo­ra­mo to da ra­dim- vaj­ka se Ob­ra­do­vić, do­da­ju­ći da i po­red sve­ga ne­će da po­su­sta­ne i da će kdrv da­va­ti dok bu­de na to imao pra­vo, dok ne is­pu­nim kvo­tu od 150 da­va­nja.
- Po mo­joj ra­ču­ni­ci do­sad sam dao sko­ro 50 li­ta­ra naj­dra­go­cje­ni­je teč­no­sti. To je jed­na pro­sječ­na te­ži­na da­na­šnjeg čo­vje­ka. Isti­na mr­ša­vog i glad­nog ka­kav sam ja, ali i sko­ro smo svi ta­kvi u ovom te­škom vre­me­nu – za­klju­ču­je Ob­ra­do­vić, ko­jeg če­sto Bje­lo­polj­ci mo­gu vi­dje­ti u dru­štvu sa ko­le­gom i kom­ši­jom Mo­mi­rom Đu­ro­vi­ćem ko­ji ka­že da je krv pr­vi put dao kao voj­nik i da mu je to jed­no­stav­no „ušlo u krv”, i da je do sa­da 42 pu­ta dao naj­dra­go­cje­ni­ju teč­nost
– Krv sam po­čeo da da­jem još pri­je tri de­ce­ni­je, kao voj­nik, u Šti­pu u Ma­ke­do­ni­ji. Ta­da se bli­zu ka­sar­ne de­sio sa­o­bra­ćaj­ni udes i tra­ži­li su do­bro­volj­ca da da krv po­vri­je­đe­ni­ma. Ni­je­sam ča­sio ni ča­sa. Ka­da sam se vra­tio iz voj­ske pr­vi put krv sam dao za jed­nog mje­šta­ni­na iz se­la Njeg­nje­vo. I ta­ko je sve po­če­lo. U po­sled­njih de­vet da­va­nja sam sam do­šao u Slu­žbu tran­sfu­zi­je da dam krv ka­ko bi je bi­lo do­volj­no u za­li­ha­ma–pri­ča Đu­ro­vić.
On na­gla­ša­va da ga sa­zna­nje da ne­kom po­ma­že či­ni za­do­volj­nim i sreć­nim.
– Ka­da je mom si­nu to bi­lo po­treb­no 200 oso­ba je do­šlo da da krv. Mi­slio sam da pre­ki­nem da da­jem krv, ali me je ta­kav od­nos na­tje­rao da ne pre­ki­dam i da idem da­lje. Od­lu­čio sam da dok god bu­dem mo­gao, da­jem krv. Moj sin Vla­di­mir imao je sa­mo 19 go­di­na ka­da se raz­bo­lio i na­kon šest go­di­na ve­li­ke bor­be sa bo­le­šću osta­li smo bez nje­ga – pri­ča Đu­ro­vić.
On sma­tra da je te­ška si­tu­a­ci­ja ka­da je do­bro­volj­no da­va­la­štvo u pi­ta­nju i da se ne­što mo­ra pred­u­zi­ma­ti ka­ko bi do­bro­volj­ni da­va­o­ci ima­li bo­lji sta­tus.
– Ostao sam bez po­sla u Vun­ku i od 1992. go­di­ne sam na evi­den­ci­ji ne­za­po­sle­nih. Ni­je la­ko pre­hra­ni­ti po­ro­di­cu. Ali šta da se ra­di. Mo­ra da se ži­vi. Dru­ge nam ne­ma- za­klju­ču­je Đu­ro­vić. M. No­vo­vić


Iz­gu­blje­na na­da da će ikad bi­ti bo­lje

-Ne pri­mam ni je­dan je­di­ni cent na Bi­rou ra­da, ka­žu da za to ne is­pu­nja­vam uslo­ve. Od ove dru­štve­ne za­jed­ni­ce osta­vljen sam na cje­di­lu jer u ovim go­di­na­ma ni­ko ne­će da me pri­mi na po­sao. Sna­la­zim se ka­ko znam i umi­jem. Pri­vat­no od­ra­dim ne­ki po­sao i ne bi­ram šta ću da ra­dim. Sve maj­stor­ske po­slo­ve, te­sar­ske i zi­dar­ske, ali i ko­pam kad tre­ba ka­na­le, ko­sim i pla­stim … Sa­mo da pre­ži­vim, jer se mo­ra ne­što za­ra­di­ti da pre­hra­nim po­ro­di­cu – pri­ča Ob­ra­do­vić ko­ji ži­vi u po­ro­dič­noj ku­ći gdje je sa su­pru­gom iško­lo­vao če­tvo­ro dje­ce. I sve, ka­ko ka­že, sa svo­jih de­set pr­sti­ju.
-Ni­je­sam baš do­brog zdrav­stve­nog sta­nja. Ne­ko­li­ko pu­ta sam pa­dao sa obje­ka­ta gdje sam kao maj­stor ra­dio, lo­mio sam ru­ke i no­ge. Ali idem da­lje. Mo­ra da se ži­vi i ra­di. I ni­kad ni­šta do­bio ni­je­sam. Ni kre­dit, ni stan. Ni da me ma­kar pi­ta­ju je li mi te­ško. A zna­ju da sam do­sad dao ne­ko­li­ko de­se­ti­na li­ta­ra naj­dra­go­cje­ni­je teč­no­sti – ka­že Ob­ra­do­vić, ka­zu­ju­ći da je iz­gu­bio sva­ku na­du da će ikad išta do­bi­ti.